ВОЛИТЕ РУСИЈУ!

     Кад бисте разговарали са образованим Енглезом, Французом, Финцем, Естонцем, они би рекли да осећају пуно љубави према својој отаџбини и пуно љубави према њиховој прошлости. Они ће пред вама пре свега бити Енглези, Французи, Финци или Естонци, ... А  тек онда, некад касније, у пријатељском разговору, али не баш сваки, изразити своје незадовољство или задовољство политиком своје владе и рећиће вам да је он социјалиста, или да подржава умерену партију, или десни клерикалац, ројалиста, ... Све је то после, тако рећи, изван предворија главног националног осећања, патриотизма, љубави према Отаџбини и поносу њоме...

     Али, попричајте са нашим ''интелектуалцем'', оним који се сматра руководиоцем народа руског. Ужас! Он је у већини случајева било ко, само не Рус. Ви можете у новинама вређати и иживљавати се над руским делом, он ће ћутати. А окрзнете ли Јеврејина, удариће вас небески громови: ''злочиначка литература'', ''зоолошка схватања'', ''угњетавање од стране царског режима'', и шта још све неће изрећи у заштиту прогоњене расе.

     Бити Рус значи бити део црне стотине,  злочинац, и ко зна зашто монархиста, рестауратор и крајњи реакционар.

     Молим читаоца да ми не замери за употребу неразумљивих страних речи нашем руском говору, али је наша интелигенција упрљала наш чисти руски језик , и не можеш их заобићи. Руски интелектуалац је, пре свега, члан своје партије. Он је социјалиста-револуционар, социјалдемократа, монархиста, или како се то по словима изговара - есер, есдек, кадет, итд, а тек онда, и не баш сваки, он је Рус.

     За највећи број интелектуалаца, партија је изнад Русије, интереси партије превазилазе интересе Русије и њеног народа, и из тога произилази раздор. Одатле је и тријимф интернационале, мртвог и неземаљског учења, и одатле произилази тешкоћа у борби против бољшевика.

     Монархисти, сматрајући идеју монархије изнад идеје о Русији, наносе ударац у леђа Северо-западној Армији, шаљући плаћеника Вермонта и проглашавајући неку самозвану владу у Берлину.

     Социјалисти - револуционари, сматрајући Деникина и Колчака помало десничарима, радили су на раздвајању њихових армија и два пута су уништавали Војни круг Донске Војске и Кубањску Раду (*скупштину).

     Нећемо говорити о екстремним партијама, анархистима и бољшевицима, колико су оне зла нанеле руском народу, јер се то једноставно не може избројати.

     Међутим, баш сад ми доживљавамо тај моменат, када треба да постанемо, пре свега, Руси и да одбранимо своје руско дело, да окупимо Русију, умиримо је, успокојимо, вратимо на часни стваралачки рад и само тада да мирним путем речима да се измиримо и објаснимо своја политичка веровања и пожуде. Пре свега Руско дело и Русија, а тек онда устремљење ка политичким идеалима.

     То се дешава зато што су руски образовани људи уствари мало образовани и веома лоше и једнострано познају руску историју, и многи се са гађењем односе ка прошлости руског народа.

     Ниједан народ, осим Енглеза, нема такво громадно значење за свет као руски. Енглези су покорили мора и прекоморске земље и донели су енглеску културу у Африку, Америку и јужну половину азијског континента. Руски народ је за хиљаду година свог постојања освојио пустиње, и дао руску културу великом делу Азије, Кавказу и целом Поволжију. Дивљи народи су проговорили руски и почели да маштају о универзитетима. У Закавказју, з Туркменистану, у Средњој Азији, у Седморечију, сва култура је руска, све богатство тих најширих земаља су створили руски људи и руски народ. Али наша интелигенција у најбољем случају ћути о томе, у најгорем потискује своје грешке и виче о угњетавању других народа - Башкира, Киргиза, Јермена, то јест, баш оних народа који су се сачували и процвали захваљујући руском генију, живоме духу руског народа.

     Погледајте лепу и снажну Ивангородску тврђаву, како стоји изнад рее Нарове против замка ливонских витезова. Њу је саградио Иван III за само три месеца. Њу је саградио поносни и смели руски народ за одбрану границе Московског Царства. Да ли је много тврђава из тог периода сачувано у свету? Стоје разрушени немачки замкови, по обалама Средоземног мора стоје стоје рушевине генузијских тврђава, наслеђе свих великих славних народа, поносно стоје и зидови Копорја, Ивангорода, Острова, Псковског утврђења и тврђава Велике Луке, све Иванове границе, границе младог Московског Царства. Сва историја Русије, то је спољашња лепота. То је таква величина духа руског народа, што лије сузе из очију кад је читаш како су руси бранили Псков, како су се борили под Нарвом, како су побеђивали под Полтавом, како су ни из чега створили велику флоту. И походи Суворова, и далеки прекогранични поход са венцем слободе до самог Париза, и ослобођење Срба и Бугара, и ослобођење Јермена.

     Јесмо ли заборавили то величанствено културолошко дело које су на свет донели руски народ и Руска Армија?!

     Са ситничавим сиктањем изроди руске земље, духови разрушитељи руске среће траже само тамне странице руског бића. Описују крепосно право и реже на грешке из прошлости. Зар није било таквих грешака и код суседа? Зар није било вазала ни у Западној Европи и зар је робства било само у Русији? И мучења, инквизиција, и то што је изазвало негодовање француског народа и револуцију - па то су били савременици Ивана Грозног, то је савременица златног доба Екатерине Велике, када је било посејано прво семе слободе руског народа.

     Ми ћутимо о томе. Зато што је боље замутити народну душу површинским сумњама и неиспуњеним маштама, јер је из мутне воде какше вребати и улазити међу људе.

     Брбљамо, али не радимо посао.

     У том однсу је прости руски народ изнад образоване класе, изнад интелигенције, зато што прост народ верује у Руско дело и воли Русију, и кад га не би разарали страшлим лажима и клеветама прошлости, врло брзо би поново постао онако велик.

     Страшна пропаст лежи измељу образоване класе и простог народа. Прост народ види истину. Он види Ивангородске зидине, он чује руски језик од Тихог океана до Финског залива, и од ледених таласа до топлог плавог мора, и руском душом он осећа сву величину духа народа руског. Али како ће рећи то тамни необразовани, стидљиви, боље речено - скромни до понижења, када због тога викне на њега учитељ - партијски радник , и новине, за које је партија изнад свега и наравно Русије.

     Учили су га страсној љубави велики умови: Пушкин, Љермонтов, Гончаров, Тургењев, А. Толстој, Л. Толстој, страсно су о томе писали Достојевски, Соловјов, Мендељејев,... А ко је њих читао?

     ''А то, да будете Руси! Шта сте пожелели! Зоолошко схватање. Руси? Да нисте ви од оних злочинаца? Проповедате љубав према Русији, мили човече, да и савез Архангела Михаила мирише на руско знамење!''

Срам вас било господо!

Атаман Пјотр Николајевич Краснов

''Приневски Крај'' (град Нарва)

3. децембра 1919. године

"Козачка збирка ", № 1, 1922. године

Издање Лихтенгорстске козачке

станице у Немачкој

ВОЛИТЕ РУСИЈУ!

     Кад бисте разговарали са образованим Енглезом, Французом, Финцем, Естонцем, они би рекли да осећају пуно љубави према својој отаџбини и пуно љубави према њиховој прошлости. Они ће пред вама пре свега бити Енглези, Французи, Финци или Естонци, ... А  тек онда, некад касније, у пријатељском разговору, али не баш сваки, изразити своје незадовољство или задовољство политиком своје владе и рећиће вам да је он социјалиста, или да подржава умерену партију, или десни клерикалац, ројалиста, ... Све је то после, тако рећи, изван предворија главног националног осећања, патриотизма, љубави према Отаџбини и поносу њоме...

     Али, попричајте са нашим ''интелектуалцем'', оним који се сматра руководиоцем народа руског. Ужас! Он је у већини случајева било ко, само не Рус. Ви можете у новинама вређати и иживљавати се над руским делом, он ће ћутати. А окрзнете ли Јеврејина, удариће вас небески громови: ''злочиначка литература'', ''зоолошка схватања'', ''угњетавање од стране царског режима'', и шта још све неће изрећи у заштиту прогоњене расе.

     Бити Рус значи бити део црне стотине,  злочинац, и ко зна зашто монархиста, рестауратор и крајњи реакционар.

     Молим читаоца да ми не замери за употребу неразумљивих страних речи нашем руском говору, али је наша интелигенција упрљала наш чисти руски језик , и не можеш их заобићи. Руски интелектуалац је, пре свега, члан своје партије. Он је социјалиста-револуционар, социјалдемократа, монархиста, или како се то по словима изговара - есер, есдек, кадет, итд, а тек онда, и не баш сваки, он је Рус.

     За највећи број интелектуалаца, партија је изнад Русије, интереси партије превазилазе интересе Русије и њеног народа, и из тога произилази раздор. Одатле је и тријимф интернационале, мртвог и неземаљског учења, и одатле произилази тешкоћа у борби против бољшевика.

     Монархисти, сматрајући идеју монархије изнад идеје о Русији, наносе ударац у леђа Северо-западној Армији, шаљући плаћеника Вермонта и проглашавајући неку самозвану владу у Берлину.

     Социјалисти - револуционари, сматрајући Деникина и Колчака помало десничарима, радили су на раздвајању њихових армија и два пута су уништавали Војни круг Донске Војске и Кубањску Раду (*скупштину).

     Нећемо говорити о екстремним партијама, анархистима и бољшевицима, колико су оне зла нанеле руском народу, јер се то једноставно не може избројати.

     Међутим, баш сад ми доживљавамо тај моменат, када треба да постанемо, пре свега, Руси и да одбранимо своје руско дело, да окупимо Русију, умиримо је, успокојимо, вратимо на часни стваралачки рад и само тада да мирним путем речима да се измиримо и објаснимо своја политичка веровања и пожуде. Пре свега Руско дело и Русија, а тек онда устремљење ка политичким идеалима.

     То се дешава зато што су руски образовани људи уствари мало образовани и веома лоше и једнострано познају руску историју, и многи се са гађењем односе ка прошлости руског народа.

     Ниједан народ, осим Енглеза, нема такво громадно значење за свет као руски. Енглези су покорили мора и прекоморске земље и донели су енглеску културу у Африку, Америку и јужну половину азијског континента. Руски народ је за хиљаду година свог постојања освојио пустиње, и дао руску културу великом делу Азије, Кавказу и целом Поволжију. Дивљи народи су проговорили руски и почели да маштају о универзитетима. У Закавказју, з Туркменистану, у Средњој Азији, у Седморечију, сва култура је руска, све богатство тих најширих земаља су створили руски људи и руски народ. Али наша интелигенција у најбољем случају ћути о томе, у најгорем потискује своје грешке и виче о угњетавању других народа - Башкира, Киргиза, Јермена, то јест, баш оних народа који су се сачували и процвали захваљујући руском генију, живоме духу руског народа.

     Погледајте лепу и снажну Ивангородску тврђаву, како стоји изнад рее Нарове против замка ливонских витезова. Њу је саградио Иван III за само три месеца. Њу је саградио поносни и смели руски народ за одбрану границе Московског Царства. Да ли је много тврђава из тог периода сачувано у свету? Стоје разрушени немачки замкови, по обалама Средоземног мора стоје стоје рушевине генузијских тврђава, наслеђе свих великих славних народа, поносно стоје и зидови Копорја, Ивангорода, Острова, Псковског утврђења и тврђава Велике Луке, све Иванове границе, границе младог Московског Царства. Сва историја Русије, то је спољашња лепота. То је таква величина духа руског народа, што лије сузе из очију кад је читаш како су руси бранили Псков, како су се борили под Нарвом, како су побеђивали под Полтавом, како су ни из чега створили велику флоту. И походи Суворова, и далеки прекогранични поход са венцем слободе до самог Париза, и ослобођење Срба и Бугара, и ослобођење Јермена.

     Јесмо ли заборавили то величанствено културолошко дело које су на свет донели руски народ и Руска Армија?!

     Са ситничавим сиктањем изроди руске земље, духови разрушитељи руске среће траже само тамне странице руског бића. Описују крепосно право и реже на грешке из прошлости. Зар није било таквих грешака и код суседа? Зар није било вазала ни у Западној Европи и зар је робства било само у Русији? И мучења, инквизиција, и то што је изазвало негодовање француског народа и револуцију - па то су били савременици Ивана Грозног, то је савременица златног доба Екатерине Велике, када је било посејано прво семе слободе руског народа.

     Ми ћутимо о томе. Зато што је боље замутити народну душу површинским сумњама и неиспуњеним маштама, јер је из мутне воде какше вребати и улазити међу људе.

     Брбљамо, али не радимо посао.

     У том однсу је прости руски народ изнад образоване класе, изнад интелигенције, зато што прост народ верује у Руско дело и воли Русију, и кад га не би разарали страшлим лажима и клеветама прошлости, врло брзо би поново постао онако велик.

     Страшна пропаст лежи измељу образоване класе и простог народа. Прост народ види истину. Он види Ивангородске зидине, он чује руски језик од Тихог океана до Финског залива, и од ледених таласа до топлог плавог мора, и руском душом он осећа сву величину духа народа руског. Али како ће рећи то тамни необразовани, стидљиви, боље речено - скромни до понижења, када због тога викне на њега учитељ - партијски радник , и новине, за које је партија изнад свега и наравно Русије.

     Учили су га страсној љубави велики умови: Пушкин, Љермонтов, Гончаров, Тургењев, А. Толстој, Л. Толстој, страсно су о томе писали Достојевски, Соловјов, Мендељејев,... А ко је њих читао?

     ''А то, да будете Руси! Шта сте пожелели! Зоолошко схватање. Руси? Да нисте ви од оних злочинаца? Проповедате љубав према Русији, мили човече, да и савез Архангела Михаила мирише на руско знамење!''

Срам вас било господо!

Атаман Пјотр Николајевич Краснов

''Приневски Крај'' (град Нарва)

3. децембра 1919. године

"Козачка збирка ", № 1, 1922. године

Издање Лихтенгорстске козачке

станице у Немачкој

ПРЕДАНИ ВИТЕЗ ТИХОГ ДОНА - ПЕТАР НИКОЛАЈЕВИЧ КРАСНОВ

   Име овог књижевника и атамана донских Козака је остало у сећању и срцима руских емиграната широм света. На Сверуском конгресу, који се одржао крајем новембра 1921. у Сремским Карловцима, спомињан је Краснов као једини човек и генерал који би могао да васкрсне руску славу и величину. Донске, Кубанске, Астранањске, Вороњешке и све остале армије руских Козака, које су раније имале, свака за себе, посебне поглаваре, сложиле су се у жељи да им Краснов буде једини поглавар, који ће, кад буде требало, да осваја и сређује Русију.

      Краснов је рођен 10. септембра 1869. у Санкт Петербургу, од оца генерала, пореклом донског козака.Веома је држао до свог порекла и корена. После завршетка војне академије добио је понуду да буде поручник у дворској гарди императора, али је одбио да буде на том положају сматрајући да му је место на југу, у Донској области, са његовим Козацима.

        У Првом светском рату је добио Орден Св. Георгија четвртог степене за заслуге у рату као командир 3. бригаде 1. Донске козачке дивизије и бива унапређен у генерал-мајора. У мају 1915. године постаје командант 3. Кавкаске Туземне дивизије, у јулу командант 3. Донске козачке дивизије, а од септембра командант 2. козачке дивизије.

     У време Фебруарске револуције и владе Керенског није учествовао у политичком животу, остао је са својом војском и јавно се супротставио Керенском као његове колеге и саборци из Петербурга Колчак и Деникин.

     Почетком Октобарске револуције Краснов са својом војском ступа у грађански рат против власти пролетаријата. 1918. гогине је проглашен за атамана целокупне донске војске и јужних области. На југу са својом војском уређује аутономну област са државним уређењем. 

     П.Н. Краснов је показао својом широком концепцијом и енергијом  да је дорастао и до коња и до бојног поља. У мају 1918. године је био изабран за атамана донских Козака од стране народног плебисцита. У невероватно тешким условима, ослободио је целу Донску област од бољшевика, од Тагонрога до Вороњежа и од Царицина до Луганска. У исто време је створио узорну козачку армију и подигао ниво благостања својих поданика. Као атаман, није ускратио пажњу ни једној области јавног живота: уредио је финансије, индустрију, пољопривреду, железнице и све остало. У прилог томе иде и чињеница да је руски козачки рубаљ на европским берзама 1918. године имао приближну вредност као три четвртинне француског франка.
     Од 1920. до 1940, Краснов је живео у Немачкој и Француској, где је писао највећи број дела. 1943. се враћа на југ Русије да се бори против совјетских власти. 1945. године, кад је његова војска била у Аустрији, бирао је да ли да се преда енглеским или совјетским војницима. Његов саборац, генерал Шкуро, је пре рата био  у добрим дипломатским односима са Британском Империјом, и то је одлучило да се добровољно предају Енглезима. Међутим, енглески војници су их проследили и предали совјетским војницима на милост и немилост. 
     16. јануара 1947. Краснов је обешен у Лефортовском затвору у Москви после пресуде на суђењу козачким генералима Краснову, Шкуру, Фон Панвицу и Султан-Гиреју Кличу. Судило им се за организовање и наоружавање белогвардејских снага у борби против Совјетског Савеза, и за шпијунске, диверзантске и терористичке активности у СССР.

       Од ране младости је радио на књижевном пољу и руској књижевности је подарио своје прво дело ''Руски инвалид'' 1891. године. Од тог времена је сарађивао са многим часописима као што су: ''Русское чтение'', Живописное обозрение'', ''Петербургский листок'', ''Военный сборник'', ''Нива'', итд.

     1894. године је издао први роман ''На језеру'', а затим и друга дела као што су: ''Донци'', ''Ваграм'' и ''Збирка кратких прича''. Две године провео у Африци (1896 – 1897.) и тамо је написао дела ''Козаци у Абисинији'' и ''Путовање ка двору Негуса''. Своја путописна дела је сакупио у једну збирку под називом ''По Азији'' 1902. године. Четири године касније је издао дела: ''Година рата са Јапанцима'', ''У мору живота'', ''Погром'', ''Чаробна песма'', збирка приповедака ''Степа'' и роман ''У подножију Божијег трона''.

     Поред белетристичког рада, написао је ''Историју велике донске војске'' и војни уџбеник у којем је описана обука козачке војске. Пошто је цео живот провео са козацима и војницима на експедицијама и маршевима, постао је један од најбољих познавалаца козачке душе.

     На просторима Краљевине Југославије живот Краснова је приказао генерал Иван Алексејевич Пољаков, који је био шеф његовог командног штаба, а у Југославији је био представник руске војске. Говорио је да је Краснов у друштву веома озбиљан, да не пије никаква алкохолна пића и не пуши, да је у јелу био умерен и да му је сваки дан сатима био одређен, тј. да је непрестано радио. Најомиљенија разонода му је било јахање, са којим је пошињао јутро и завршавао вече. Био је одличан изванредан говорник. Када је у козачким скупштинама почео да говори, све жене су плакале. Био је изванредни организатор и прави државник. Ничим се није компромитовао. У највећој љубави је живео са својом женом, Лидијом Фјодоровном Бекмансон, која је била чувена певачица, која се одрекла  свега  делила добро и зло са њим, макар живели у трошним колибама.

     Године 1921. Краснов је издао своје капитално дело, роман ''Од двоглавог орла до црвеног барјака'' у четири тома и осам делова, које је штампано у руској штампарији Олге Л. Дјакове у Берлину. То дело је било права сензација које су оценили и европски и руски ''загранични'' критичари. Најпре је дошло до руку А. Столипина у  часопису ''Новое время'', у јунском броју 1921. године. Тај часопис је у то време излазио у Београду. Столипин је Красновљево дело упоредио са Толстојевим романом ''Рат и мир'', тако што је видео паралеле у Толстојевом опису почетка 19. века и Красновљевом опису почетка 20. века, а разлика је била та, што је Толстој био ''случајни војник'', а Краснов је целог живота Козак и војник. Што се тиче описа битака, код Краснова су ти описи ''пунији, лепши и реалнији''. Нема сумње да је Каснов дао монументални материјал , колико у погледу самих догађаја, толико и у погледу како се према тим догађајима односе разни слојеви руског друштва.  Краснов овде износи последње три деценије руског народног живота. По мишљењу Столипина, идеја која је изнесена у делу Краснова је ''романтична''. То се види у сукобу ванбрачног сина, који се (већ у предговору) као непријатељ и дете револуције састаје са главним јунаком романа, генералом Сабљином. Замера му, што описује, макар и платонски, љубав цареве кћери са младим козачким официром, док ,напротив, хвали опис ''старца'' Распућина.Чини му се да није сасвим тачан опис петербуршког високог друштва, али се све то губи испред Красновљеве ''поразне искрености, паћеништва и високог нивоа целог дела'' Ови дебели томови прозе су пуни савремене поезије.

     Друга критика, која је дошла до нас, написана је у малоруском ''Украјинском слову'' 12. јуна 1921.

     А. Куприн је у париском часопису ''Общее дело'' истакао да је Краснов обухватио својим књижевним радом цео период руског политичког и друштвеног живота за време владавине Николаја Другог, од када је сео на престо до Октобарске револуције. Признаје да је Краснов све што је видео, умео да опише живо и са правим мајсторством. Међутим, Куприн, исто као и Столипин замера Краснову сцену између оца и сина у предговору. Куприн је сматрао да Краснову боље ишао од руке ''рат'' него ''мир'', што сматра и сасвим разумљивим, али у војним и бучним призорима сматра га првокласним уметником, јер је проналазио и боје и снагу језика, као што би их ретко који руски савремени писац нашао.