Име овог књижевника и атамана донских Козака је остало у сећању и срцима руских емиграната широм света. На Сверуском конгресу, који се одржао крајем новембра 1921. у Сремским Карловцима, спомињан је Краснов као једини човек и генерал који би могао да васкрсне руску славу и величину. Донске, Кубанске, Астранањске, Вороњешке и све остале армије руских Козака, које су раније имале, свака за себе, посебне поглаваре, сложиле су се у жељи да им Краснов буде једини поглавар, који ће, кад буде требало, да осваја и сређује Русију.
Краснов је рођен 10. септембра 1869. у Санкт Петербургу, од оца генерала, пореклом донског козака.Веома је држао до свог порекла и корена. После завршетка војне академије добио је понуду да буде поручник у дворској гарди императора, али је одбио да буде на том положају сматрајући да му је место на југу, у Донској области, са његовим Козацима.
У Првом светском рату је добио Орден Св. Георгија четвртог степене за заслуге у рату као командир 3. бригаде 1. Донске козачке дивизије и бива унапређен у генерал-мајора. У мају 1915. године постаје командант 3. Кавкаске Туземне дивизије, у јулу командант 3. Донске козачке дивизије, а од септембра командант 2. козачке дивизије.
У време Фебруарске револуције и владе Керенског није учествовао у политичком животу, остао је са својом војском и јавно се супротставио Керенском као његове колеге и саборци из Петербурга Колчак и Деникин.
Почетком Октобарске револуције Краснов са својом војском ступа у грађански рат против власти пролетаријата. 1918. гогине је проглашен за атамана целокупне донске војске и јужних области. На југу са својом војском уређује аутономну област са државним уређењем.
П.Н. Краснов је показао својом широком концепцијом и енергијом да је дорастао и до коња и до бојног поља. У мају 1918. године је био изабран за атамана донских Козака од стране народног плебисцита. У невероватно тешким условима, ослободио је целу Донску област од бољшевика, од Тагонрога до Вороњежа и од Царицина до Луганска. У исто време је створио узорну козачку армију и подигао ниво благостања својих поданика. Као атаман, није ускратио пажњу ни једној области јавног живота: уредио је финансије, индустрију, пољопривреду, железнице и све остало. У прилог томе иде и чињеница да је руски козачки рубаљ на европским берзама 1918. године имао приближну вредност као три четвртинне француског франка.Од 1920. до 1940, Краснов је живео у Немачкој и Француској, где је писао највећи број дела. 1943. се враћа на југ Русије да се бори против совјетских власти. 1945. године, кад је његова војска била у Аустрији, бирао је да ли да се преда енглеским или совјетским војницима. Његов саборац, генерал Шкуро, је пре рата био у добрим дипломатским односима са Британском Империјом, и то је одлучило да се добровољно предају Енглезима. Међутим, енглески војници су их проследили и предали совјетским војницима на милост и немилост.
16. јануара 1947. Краснов је обешен у Лефортовском затвору у Москви после пресуде на суђењу козачким генералима Краснову, Шкуру, Фон Панвицу и Султан-Гиреју Кличу. Судило им се за организовање и наоружавање белогвардејских снага у борби против Совјетског Савеза, и за шпијунске, диверзантске и терористичке активности у СССР.
Од ране младости је радио на књижевном пољу и руској књижевности је подарио своје прво дело ''Руски инвалид'' 1891. године. Од тог времена је сарађивао са многим часописима као што су: ''Русское чтение'', Живописное обозрение'', ''Петербургский листок'', ''Военный сборник'', ''Нива'', итд.
1894. године је издао први роман ''На језеру'', а затим и друга дела као што су: ''Донци'', ''Ваграм'' и ''Збирка кратких прича''. Две године провео у Африци (1896 – 1897.) и тамо је написао дела ''Козаци у Абисинији'' и ''Путовање ка двору Негуса''. Своја путописна дела је сакупио у једну збирку под називом ''По Азији'' 1902. године. Четири године касније је издао дела: ''Година рата са Јапанцима'', ''У мору живота'', ''Погром'', ''Чаробна песма'', збирка приповедака ''Степа'' и роман ''У подножију Божијег трона''.
Поред белетристичког рада, написао је ''Историју велике донске војске'' и војни уџбеник у којем је описана обука козачке војске. Пошто је цео живот провео са козацима и војницима на експедицијама и маршевима, постао је један од најбољих познавалаца козачке душе.
На просторима Краљевине Југославије живот Краснова је приказао генерал Иван Алексејевич Пољаков, који је био шеф његовог командног штаба, а у Југославији је био представник руске војске. Говорио је да је Краснов у друштву веома озбиљан, да не пије никаква алкохолна пића и не пуши, да је у јелу био умерен и да му је сваки дан сатима био одређен, тј. да је непрестано радио. Најомиљенија разонода му је било јахање, са којим је пошињао јутро и завршавао вече. Био је одличан изванредан говорник. Када је у козачким скупштинама почео да говори, све жене су плакале. Био је изванредни организатор и прави државник. Ничим се није компромитовао. У највећој љубави је живео са својом женом, Лидијом Фјодоровном Бекмансон, која је била чувена певачица, која се одрекла свега делила добро и зло са њим, макар живели у трошним колибама.
Године 1921. Краснов је издао своје капитално дело, роман ''Од двоглавог орла до црвеног барјака'' у четири тома и осам делова, које је штампано у руској штампарији Олге Л. Дјакове у Берлину. То дело је било права сензација које су оценили и европски и руски ''загранични'' критичари. Најпре је дошло до руку А. Столипина у часопису ''Новое время'', у јунском броју 1921. године. Тај часопис је у то време излазио у Београду. Столипин је Красновљево дело упоредио са Толстојевим романом ''Рат и мир'', тако што је видео паралеле у Толстојевом опису почетка 19. века и Красновљевом опису почетка 20. века, а разлика је била та, што је Толстој био ''случајни војник'', а Краснов је целог живота Козак и војник. Што се тиче описа битака, код Краснова су ти описи ''пунији, лепши и реалнији''. Нема сумње да је Каснов дао монументални материјал , колико у погледу самих догађаја, толико и у погледу како се према тим догађајима односе разни слојеви руског друштва. Краснов овде износи последње три деценије руског народног живота. По мишљењу Столипина, идеја која је изнесена у делу Краснова је ''романтична''. То се види у сукобу ванбрачног сина, који се (већ у предговору) као непријатељ и дете револуције састаје са главним јунаком романа, генералом Сабљином. Замера му, што описује, макар и платонски, љубав цареве кћери са младим козачким официром, док ,напротив, хвали опис ''старца'' Распућина.Чини му се да није сасвим тачан опис петербуршког високог друштва, али се све то губи испред Красновљеве ''поразне искрености, паћеништва и високог нивоа целог дела'' Ови дебели томови прозе су пуни савремене поезије.
Друга критика, која је дошла до нас, написана је у малоруском ''Украјинском слову'' 12. јуна 1921.
А. Куприн је у париском часопису ''Общее дело'' истакао да је Краснов обухватио својим књижевним радом цео период руског политичког и друштвеног живота за време владавине Николаја Другог, од када је сео на престо до Октобарске револуције. Признаје да је Краснов све што је видео, умео да опише живо и са правим мајсторством. Међутим, Куприн, исто као и Столипин замера Краснову сцену између оца и сина у предговору. Куприн је сматрао да Краснову боље ишао од руке ''рат'' него ''мир'', што сматра и сасвим разумљивим, али у војним и бучним призорима сматра га првокласним уметником, јер је проналазио и боје и снагу језика, као што би их ретко који руски савремени писац нашао.
