Кад бисте разговарали са образованим Енглезом, Французом, Финцем, Естонцем, они би рекли да осећају пуно љубави према својој отаџбини и пуно љубави према њиховој прошлости. Они ће пред вама пре свега бити Енглези, Французи, Финци или Естонци, ... А тек онда, некад касније, у пријатељском разговору, али не баш сваки, изразити своје незадовољство или задовољство политиком своје владе и рећиће вам да је он социјалиста, или да подржава умерену партију, или десни клерикалац, ројалиста, ... Све је то после, тако рећи, изван предворија главног националног осећања, патриотизма, љубави према Отаџбини и поносу њоме...
Али, попричајте са нашим ''интелектуалцем'', оним који се сматра руководиоцем народа руског. Ужас! Он је у већини случајева било ко, само не Рус. Ви можете у новинама вређати и иживљавати се над руским делом, он ће ћутати. А окрзнете ли Јеврејина, удариће вас небески громови: ''злочиначка литература'', ''зоолошка схватања'', ''угњетавање од стране царског режима'', и шта још све неће изрећи у заштиту прогоњене расе.
Бити Рус значи бити део црне стотине, злочинац, и ко зна зашто монархиста, рестауратор и крајњи реакционар.
Молим читаоца да ми не замери за употребу неразумљивих страних речи нашем руском говору, али је наша интелигенција упрљала наш чисти руски језик , и не можеш их заобићи. Руски интелектуалац је, пре свега, члан своје партије. Он је социјалиста-револуционар, социјалдемократа, монархиста, или како се то по словима изговара - есер, есдек, кадет, итд, а тек онда, и не баш сваки, он је Рус.
За највећи број интелектуалаца, партија је изнад Русије, интереси партије превазилазе интересе Русије и њеног народа, и из тога произилази раздор. Одатле је и тријимф интернационале, мртвог и неземаљског учења, и одатле произилази тешкоћа у борби против бољшевика.
Монархисти, сматрајући идеју монархије изнад идеје о Русији, наносе ударац у леђа Северо-западној Армији, шаљући плаћеника Вермонта и проглашавајући неку самозвану владу у Берлину.
Социјалисти - револуционари, сматрајући Деникина и Колчака помало десничарима, радили су на раздвајању њихових армија и два пута су уништавали Војни круг Донске Војске и Кубањску Раду (*скупштину).
Нећемо говорити о екстремним партијама, анархистима и бољшевицима, колико су оне зла нанеле руском народу, јер се то једноставно не може избројати.
Међутим, баш сад ми доживљавамо тај моменат, када треба да постанемо, пре свега, Руси и да одбранимо своје руско дело, да окупимо Русију, умиримо је, успокојимо, вратимо на часни стваралачки рад и само тада да мирним путем речима да се измиримо и објаснимо своја политичка веровања и пожуде. Пре свега Руско дело и Русија, а тек онда устремљење ка политичким идеалима.
То се дешава зато што су руски образовани људи уствари мало образовани и веома лоше и једнострано познају руску историју, и многи се са гађењем односе ка прошлости руског народа.
Ниједан народ, осим Енглеза, нема такво громадно значење за свет као руски. Енглези су покорили мора и прекоморске земље и донели су енглеску културу у Африку, Америку и јужну половину азијског континента. Руски народ је за хиљаду година свог постојања освојио пустиње, и дао руску културу великом делу Азије, Кавказу и целом Поволжију. Дивљи народи су проговорили руски и почели да маштају о универзитетима. У Закавказју, з Туркменистану, у Средњој Азији, у Седморечију, сва култура је руска, све богатство тих најширих земаља су створили руски људи и руски народ. Али наша интелигенција у најбољем случају ћути о томе, у најгорем потискује своје грешке и виче о угњетавању других народа - Башкира, Киргиза, Јермена, то јест, баш оних народа који су се сачували и процвали захваљујући руском генију, живоме духу руског народа.
Погледајте лепу и снажну Ивангородску тврђаву, како стоји изнад рее Нарове против замка ливонских витезова. Њу је саградио Иван III за само три месеца. Њу је саградио поносни и смели руски народ за одбрану границе Московског Царства. Да ли је много тврђава из тог периода сачувано у свету? Стоје разрушени немачки замкови, по обалама Средоземног мора стоје стоје рушевине генузијских тврђава, наслеђе свих великих славних народа, поносно стоје и зидови Копорја, Ивангорода, Острова, Псковског утврђења и тврђава Велике Луке, све Иванове границе, границе младог Московског Царства. Сва историја Русије, то је спољашња лепота. То је таква величина духа руског народа, што лије сузе из очију кад је читаш како су руси бранили Псков, како су се борили под Нарвом, како су побеђивали под Полтавом, како су ни из чега створили велику флоту. И походи Суворова, и далеки прекогранични поход са венцем слободе до самог Париза, и ослобођење Срба и Бугара, и ослобођење Јермена.
Јесмо ли заборавили то величанствено културолошко дело које су на свет донели руски народ и Руска Армија?!
Са ситничавим сиктањем изроди руске земље, духови разрушитељи руске среће траже само тамне странице руског бића. Описују крепосно право и реже на грешке из прошлости. Зар није било таквих грешака и код суседа? Зар није било вазала ни у Западној Европи и зар је робства било само у Русији? И мучења, инквизиција, и то што је изазвало негодовање француског народа и револуцију - па то су били савременици Ивана Грозног, то је савременица златног доба Екатерине Велике, када је било посејано прво семе слободе руског народа.
Ми ћутимо о томе. Зато што је боље замутити народну душу површинским сумњама и неиспуњеним маштама, јер је из мутне воде какше вребати и улазити међу људе.
Брбљамо, али не радимо посао.
У том однсу је прости руски народ изнад образоване класе, изнад интелигенције, зато што прост народ верује у Руско дело и воли Русију, и кад га не би разарали страшлим лажима и клеветама прошлости, врло брзо би поново постао онако велик.
Страшна пропаст лежи измељу образоване класе и простог народа. Прост народ види истину. Он види Ивангородске зидине, он чује руски језик од Тихог океана до Финског залива, и од ледених таласа до топлог плавог мора, и руском душом он осећа сву величину духа народа руског. Али како ће рећи то тамни необразовани, стидљиви, боље речено - скромни до понижења, када због тога викне на њега учитељ - партијски радник , и новине, за које је партија изнад свега и наравно Русије.
Учили су га страсној љубави велики умови: Пушкин, Љермонтов, Гончаров, Тургењев, А. Толстој, Л. Толстој, страсно су о томе писали Достојевски, Соловјов, Мендељејев,... А ко је њих читао?
''А то, да будете Руси! Шта сте пожелели! Зоолошко схватање. Руси? Да нисте ви од оних злочинаца? Проповедате љубав према Русији, мили човече, да и савез Архангела Михаила мирише на руско знамење!''
Срам вас било господо!
Атаман Пјотр Николајевич Краснов
''Приневски Крај'' (град Нарва)
3. децембра 1919. године
"Козачка збирка ", № 1, 1922. године
Издање Лихтенгорстске козачке
станице у Немачкој
